Jula 1965, posle završenih studija na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, odsluženog vojnog roka i 4 godine rada u AVALA FILMU, otišao sam o svom trošku u Pariz da naučim francuski jezik i upoznam francusku kulturu.
Tri godine kasnije, uputio sam u London sa sličnim ciljem.
Po obavljenom poslu vratio sam se u Beograd polovinom 1970. godine, sa vrlo solidnim poznavanjem francuskog i engleskog jezika i kulture. Trebalo je onda odlučiti gde, između te tri govorne sredine, da produžim svoju poslovnu karijeru. Nije bilo lako, jer je svaka od njih imala svoje prednosti, a i nedostatke. Konačno, dva meseca kasnije odluka je pala. Francuska. Iako su mi boravišni papiri bili istekli.
U Parizu sam proveo ceo radni vek radeći u malim i srednjim preduzećima na administrativno-finansijskim funkcijama, gde je trebalo, pored francuskog, znati i engleski jezik i anglosaksonsko knjigovodstvo.
Razbijanje Jugoslavije i ratove sam doživljavao vrlo teško. Učestvovao sam u brojnim humanitarnim akcijama za sve to vreme. Kad je počelo NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore bio sam već godinu dana u penziji, te sam tri nedelje po prestanku bombardovanja došao u Srbiju i video sopstvenim očima brojna razaranja po Beogradu i na putu do Novog Pazara, mog rodnog kraja. Moja supruga Chantal i ja bili smo revoltirani svim tim ruševinama, stradanjima i iscrpljenošću stanovništva. Razmišljali smo i tražili kako da budemo korisni u takvoj situaciji. Na kraju smo se odlučili za pomoć u vidu stipendije mladima školskog i univerzitetskog uzrasta.
Na licu mesta smo pronašli nekoliko dobrih studenata i učenika siromašnog stanja, i po povratku u Pariz odmah osnovali Asocijaciju Sena i Sava (Association Seine et Sava) kooptirajući familiju i prijatelje. Ubrzo smo počeli isplatu preko prijatelja i moje rodbine u Beogradu, Jagodini i Novom Pazaru. To je bilo vreme kada je državna stipendija iznosila samo 5 €. a mi smo isplaćivali 25 € mesečno. Na kraju te 1999 godine bilo je nas 15 „kumova“ i „kuma“ u Francuskoj sa 18 „kumčadi“ u Srbiji koji su dobijali stipendije. U jeku naše akcije, bilo nas je 30 kumova i kuma sa oko 40 kumčadi. Tokom 21 godine naše akcije, do 2019, mi smo skupili oko 197.000 € (prosečno godišnje po 9.370 €) i podelili 6.559 meseci stipendije od po 30 €, i ugostili kod nas u Parizu petnaestak naših stipendista.
Moto naše Asocijacije je:
Mi pomažemo i podstičemo danas – ti pamti, pa sutra uzvrati slabijem od sebe.
S udaljavanjem od rata, te brojke su počele postepeno da se umanjuju, sa prirodnim opadanjem broja aktivnih članova Asocijacije. Počeo sam da trazim druge forme organizacije sa stabilnim prihodima kako bi ova akcija mogla da produži i posle mene i to u proširenoj formi.
Tako sam došao na ideju da osnujem jednu vrstu fondacije sa sopstvenim izvorima finansiranja koja se zove zadužbina. Sabrao sam se, prikupio svoje ušteđevine, prodao stan u Parizu i krajem 2013. godine registrovao u Beogradu Zadužbinu koja nosi moje ime sa ukupnom imovinom od 300.000 €, koja će kasnije biti povećana na 450.000 €. Ta imovina je investirana u državne hartije od vrednosti, koje donose godišnje oko 18.000 € u zavisnosti od plasmana i kursa evra.
Zadužbina realizuje svoje aktivnosti na kulturnom, umetničkom, prosvetnom, socijalnom i naučnom planu, podržavajući inicijative, akcije i realizacije, pojedinaca i organizacija, dodelom diploma, zahvalnica, nagrada, stipendija i drugih zakonom dozvoljenih metoda, sa posebnom pažnjom na Rašku oblast.
